Водоник као гориво је први пут коришћен током Првог светског рата. Немачка је током рата користила водоник у својим цепелинима.
Немачка је 8. септембра 1944. користила водоник као течно гориво у својим ракетним моторима В-2 током бомбардовања Лондона, чиме је започела нова ера војне индустрије која користи водоник као гориво.
Већина људи је веровала да ће мешавина водоника и кисеоника експлодирати, што ће довести до распрострањеног страха и невољности да се водоник користи у фабрикама. Ово се променило 1962. године када је професор Јул Браун из Аустралије направио први Браун генератор (генератор водоника-кисеоника који производи 2:1 мешавину водоника-кисеоника из водене електролизе).
Професор Браун је користио технологију „производи-како--го, производећи само оно што је било потребно без складиштења, и користио је влажни одводник пламена заснован на принципу гашења пожара-на бази воде, чиме је решио безбедносни проблем. Јули Браун је лично демонстрирао безбедност овог Брауновог генератора, чиме је ублажио страх јавности да ће мешавина водоника и кисеоника 2:1 експлодирати. Бројни наредни експерименти су доказали да мешавина водоника-кисеоника доживљава повратну паљбу само када је изложена отвореном пламену или статичком електрицитету у условима складиштења под високим{9}}притиском, и када је дизајн млазнице пламеног пиштоља погрешан, што доводи до тога да брзина довода гаса заостаје за брзином сагоревања. У нормалним околностима, сигурно је. Браун гасни генератор професора Јула Брауна био је прототип машине за водено заваривање.
Патентирана технологија професора Јула Брауна у Аустралији није добила довољно пажње у његовој домовини. Уместо тога, ангажовао га је 52. истраживачки институт Кинеског института за истраживање индустрије наоружања уз високу плату, а произведени браунови гасни генератори извозили су у Европу и Сједињене Државе компанија Нортхерн Елецтриц. Стога је Кина била једна од најранијих земаља која је производила машине за заваривање водом. Ране машине за заваривање водом имале су сложену структуру и веома високе трошкове производње, што је резултирало слабом продајом. Касније, након бројних побољшања, 1990. године лансирана је машина за заваривање водом са двоструким-машинама ниског притиска-на ниском притиску-(позната и као вода-машина за заваривање кисеоником), која је заиста решила проблем трошкова производње машина за заваривање водом и постигла почетни успех у индустрији накита. Касније је постигао даљи успех у области полирања акрила у рекламној индустрији.
Касније су се машине за водено заваривање развиле у различите спецификације и верзије, и успешно су примењене у многим областима као што су заваривање бакра, сечење угљеничног челика, обрада кварцног стакла и извлачење и заптивање жице за убризгавање воде. Кина је постала главна производна база за машине за заваривање на воду у свету и има апсолутну предност у цени и квалитету у поређењу са другим земљама.
